Породица Мирковић

Породица Мирковић из насеља Банов До, општина Звечан живи у тихом и трошном породичном дому. Након краха брака и трагичне смрти ћерке, Стана остаје самохрана мајка двоје, са скромном платом хигијеничарке. Мирослав Мирковић, до тада не жењен, заљубљује се у Стану и под окриље свог дома прихвата њену малолетну децу – Наташу и Петра. Наташа се, налик мајци, одмах након средње школе удаје и одлази са тадашњим мужем у енклаву. Рађају јој се троје деце, два сина и ћеркица. У међувремену, Стани и Мирославу се рађа Павле, њихов први заједнички потомак. Након дугогодишњих размирица, Наташа одлучује да напусти мужа, судски се разводи. Мирослав и Стана, Наташу са троје деце примају у свој скромни дом са пуно душе и љубави. Тако породица Мирковић – Вукмировић живи у потпуној слози, упркос разлици у годинама на малом простору. Воле се и помажу, деле све лепо и ружно.

Највећи проблем ове породице је управо недостатак функционалног намештаја и размештај простора. Кућа породице Мирковић, јако је стара, влажна. Подови су критичном стању, тераси прети одрон. Столарија је пропала, купатилу је потребна хитна репарација.

Мирослав, ватрогасни радник у пензији, додатне приходе обезбеђује брањем дрењине и клеке. Он свој мир проналази у пољима и брдима изнад насеља Банов До, митског места српског народа, местом рођења Бановић Страхиње. Стана је стуб куће, домаћица, мајка и бака са запослењем које омогућава одређени приход, иако недовољан. Она је врсна куварица, препуна љубави према свој деци, подршке и благости. Петар сања да буде фудбалер. Толико је упоран да ће сан уз толики рад можда и постати стварност. Троје мале браће чувају и играју се са сестром принцезом. Наташа, има вољу да ради, али за посао је јако тешко у овом делу земље.

Живот породице Мирковић пример је како бескрајна љубав између чланова породице може да надомести новац, сиромаштвно и лоше услове. Како вољом и радошћу могу да се васпитавају нови нараштају у недовољно великом простору. Како љубав увек на крају победи. И како за њу нису битне године.